Ulicama grada Niša
Ko su heroine Niša čijim ulicama koračamo?
Koliko se često, kada koračamo nekom od ulica našeg grada i zapitamo – kome je posvećena? Čije ima nosi? Verovatno ne dovoljno često. Svaka tabla, svaki natpis sa imenom ulice, ipak, nose priče o onima vrednim divljenja.
Onima koji možda jesu deo davne prošlosti, no, bez kojih ne bismo imali nikakvu budućnost. Ni mi ni naši potomci. Neke su ilice male, druge zavučene, treće još uvek neasfaltirane, ali jedno im je zajedničko. Posvećene su onima koje ne treba da zaboravimo.
Gde stanuju heroine Niša?
Svako je imao priliku da, bar jednom, bilo da u Nišu živi ili je u prolazu, projuri kroz dve malene ulice. Ulicu kraj SUP-a i ulicu koja vodi pored velike pijace. Gotovo neprimetne, a opet u samom centru grada.
Iako se, možda nikada nisu upoznale, niti su u svojim kratkim životima imale prilike da jedna o drugoj čitaju, heroine Niša, Nada Tomić i Đuka Dinić, oličenje su „ heroinstva“, hrabrosti i požrtvovanosti.
Neustrašiva vera Đuke Dinić
Đuka Dinić, narodni heroj, politički radnik i član KPJ od 1939. godine više je puta hapšena i proganjana. I ne, sada ne treba da pred sobom imamo podele na ove, one i te. Na razne medalje i varijante istorije. Činjenica da se u to, za bilo kakvu odvažnost nepovoljno vreme, pojavila devojka, koja je rukovodila prvim diverzantskim akcijama u Beogradu, govori nam koliko je bila predana onome u šta je verovala.
1942. godine, sa svojih 29 godina, uhapšena je od strane specijalne policije i odvedena u logor na Banjici. Pokazala je izuzetnu hrabrost ne odavši čak ni svoj identitet, iako je bila strahovito mučena. Sve je stoički izdržala. Streljana je u Jajincima, pod imenom Radmila Obradović.
Ako je ime znak, ona, radu mila, obradovala je svoje pretke ponositim držanjem i dostojanstvenim nepredavanjem, tako da se mogu samo nadati da su deo nje poneli u svojoj krvi i da njeno ime, pravo i rodjeno ime sa pijetetom pominju. Za narodnog heroja proglašena je 1945. godine.
Naša Nada
Nada Tomić takođe je bila izuzetno hrabar student tehnike koja je učestvovala u organizovanju takozvanog drugog bekstva zatvorenika iz logora Crveni krst, tokom II svetskog rata. U to vreme, Nadežda je već bila istaknuti partijski član i jedan od organizatora rada napredne omladine u našem gradu.
Nada je, zapravo, uspela da pobegne iz logora godinu dana nakon čuvene, za mnoge, kobne noći dvanaestog februara 1942. godine. Naime, zajedno sa par svojih borbenih drugova, Milkom Protić, Vidakom Mitrovićem, Jovanovićem, žicu preskače početkom decembra meseca 1942. Međutim, vrlo brzo vojnici je pronalaze i vraćaju u logor. Tamo je i streljana krajem decembra te iste godine.
Njen nadgrobni spomenik podignut od strane Medjunarodnog crvenog krsta, simbolično prikazuje Isusa koji prihvata u naručje. U njenu čast, na grobu stoji natpis, „ u smrt za drugog“. Nikada nećemo saznati šta stoji na grobovima ljudi koji su se živi domogli slobode, a kojima je nesebično pomogla.
Korak po korak
Ovo su samo dve od mnogih ulica i heroja. Ne znam jesu li najvažniji, danas i u ovom trenutku jesu, ako se herojstvo može i sme meriti. Nosioci sutrašnjice nalaze se u svakome ko odabere da to bude. Ne moramo ići u smrt za drugoga, dovoljno će biti da skupimo strpljenje i u autobusu poslušamo priču starice koja živi u predratnom vremenu.
Naš se život još uvek ne nalazi u enciklopedijama i ne znamo više da li smo dostojni da koračamo ulicama slavnih predaka. Na tim ulicama ima priča vrednih knjiga, ima, tu su, na svakom ćošku, ali, treba ih uzdići, podići, dati im ruku.
Nemojte gubiti Nade i nade iz vida tako olako, javite im se kada ih prepoznate u glasu ulica ili nečijem osmehu. Budite iskreni heroj i na jedan dan. Tako se postaje heroj za večnost i budućnost. I kada se vraćate sa pijace, žene i muškarci, i kada su vam ruke pune dokumenata i papira, žene i muškarci, ne propustite da se kulturno zapitate: Koračamo ulicama koje nose njihovo ime, ali, da li idemo njihovim stopama. ? I kuda smo uopšte pošli?
