Kazandžijsko sokače – srce grada Niša
Prva i osnovna stvar koja je došljacima neobična u vezi sa sokačetom, jeste to kako se izgovara. Kazandžijsko sokače se akcentuje po niški i nemojte o tome sa Nišlijama ni započinjati raspravu. Izgubićete. Bolje prošetajte kroz čuveno Kazandžijsko sokače, jedno od autentičnih mesta u našoj zemlji i osetite puls grada na najbolji mogući način.
Gde se nalazi?
Kazandžijsko sokače ne možete promašiti. Nalazi se u samom centru Niša u Kopitarevoj ulici, kod Tržnog centra Kalča. Povezuje česmu Stevana Sremca, Kalčin i Čapin spomenik i plato kod kafane Stara Srbija.
Kako je dobilo ime?
Odgovor ćete dobiti ukoliko znate ko su bili kazandžije. U ovom sokaku sve je vrvilo od njihovih zanatskih radnji. Zveckali su obruči za burad, džezve i kazani za rakiju. Danas je od ovog, jednog od najstarijih zanata u Srbiji (nastao pre više od pet vekova), ostalo samo sokače. U njemu više nema zanatlija, a nažalost, niti aktivnog muzeja ili kakvog spomen doma koji bi posvedočio o davnim vremenima.
Ostaju nam sećanja i priče da prenosimo s kolena na koleno, o tome kako su se u ovom sokačetu okupljali najbolji majstori grada, razmenjivali abrove, savete, ali i zdravice.
Nekad i sad
Kazandžijsko sokače prepoznatljivo je po kaldrmi – velikim kamenim kockama koje su se koristile za popločavanje ulica. Kod nas dolazi u zajedno sa turskim osvajačima. Na ovaj način obeležavane su važne ulice jednog grada ili varoši. Ostale su ostajale zemljane.
Kaldrma je dugo decenija ono što Kazandžijsko čini šarmantnim. I ova se ulica dugo opirala modernizovanju. Ipak, pre par godina, uz negodovanje građana, na deo staze stavljene su granitne ploče i duh Kazandžijskog sokačeta sada održavaju ljudi u njemu.
Arhitektura je dosta zaklonjena mnogobrojnim tendama i kafićima otvorenim u sokaku. Iako prema mišljenju mnogih to zaslužuje, ulica nije pod zaštitom države. Ipak, stara kuća na broju 7 i broj 9 – zgrada sa kazandžijskim radionicama jesu. Takođe čitav potez u tom delu grada proglašen je 1991. kulturno istorijskom celinom.
Plan iz daleke 1878. na prostoru Kopitareve stoji Sagar Cincar mahala – gde sagar označava zanatliju. Dakle, na tom prostoru nalazila se zanatlijska varoš. Do Drugog svetskog rata u ovoj je ulici radilo osam kazandžija, a pored toga i piljar, bačvar, dok je postojala i jedna gvožđara.
Ovom, koliko toliko očuvanom niškom čaršijom sada stražare Stevan Sremac i Kalča. Otkud baš njih dvojica za istim stolom? Kalča je, naime, bio Sremčev prijatelj i lik iz romana Ivkova slava. Njega bi uvek verno pratio pas Čapa. Spomenik verno oslikava druženje dva druga uz nezaobilazno čokanjče, a o čemu pričaju, prolaznik može samo da nagađa.
Spomenik je delo vajara Ivana Felkera, a podignut je na istom mestu gde se u davna vremena nalazila kuća Živka Mijalkovića – gazda Ivka. Gazda Ivko je bio imućni zanatlija našeg grada, poreklom sa severa.
Niško Kazandžijsko
Preko celog dana Kazandžijsko vrvi od mladih i starih, od domaćih i stranih, od zaljubljenih i usamljenijih, od poslovnih ljudi i umetnika. Svako nađe svoje mesto u sokačetu i malo vremena za njega. Bar za jednu kafu i limunadu s nogu.
Veče je doba za muziku, okupljanje i šetanje mladih. Niste otišli u grad, ako niste prošetali Kazandžijskim, jer možda baš tamo sedi onaj ko treba da te vidi. Sve do duboko u noć sokače deluje svečano i važno. Do negde pred zoru kada postane pomalo setno, opominjući nas, možda, na to, da ne smemo zaboraviti sebe.
Nezgodno je kada u kazandžijskom nekog poznatog sretnete. Dok ste i stali da se pozdravite prozborili koju u prolazu, gužva se već napravila i morate se rastajati. Usko sokače ipak dovoljno je širokog zagrljaja da u sebe primi sve ljude dobrog srca, bili oni Nišlije ili ne.
Poslednjih godina na samom ulazu u Kopitarevu ulicu, negde oko Nove godine, održava se Festival Niš u srcu, ulica otvorenog srca. Na ovaj način, između ostalog, organizatori se trude da podsete da je Niš grad svih nas i da ga moramo čuvati i unapređivati.
Budućnost sokačeta
Najveći broj Nišlija verovatno bi voleo da se njihovo Kazandžijsko nikada ne menja. Međutim, nakon što je kaldrma delom popločana, postalo je jasno da modernizacija sa sobom nosi promene, među kojima možda i one bolne, da se odreknemo nečega na šta smo navikli.
S vremena na vreme nikne kakva novi kafić u sokačetu, a vremena na vreme ko spomene da bi mu trebalo vratiti sjaj.
S vremena na vreme političari ga pomenu u predizbornim kampanjama, ili koji gostujući umetnik lomi jezik pokušavajući da ga niški i naški akcentuje. I dok to vreme prolazi, prolaze i ljudi Kazandžijskim. Prepričavaju anegdote, smeju se, druže. Prolaze i vraćaju mu se. I dok je tako, biće ga.
